Silbaš – Village of Dreams – Next Year We Go Home


Back Cover

This is the fifth book in the series “Slovaks in Canada”. Within its 234 pages is displayed a rich palette of photographs, and the book describes the personal journey experienced by one Slovak family that emigrated to Canada – their struggle to find a new home while retaining and respecting their Slovak roots and connections with family in Silbaš in the former Yugoslavia. It is the story of the Miháľ family and is also the author’s personal journey in coming to Canada and his life here. The book is divided into three main sections. The first deals with the history of Silbaš and the move to Canada by the family in 1966-67. The second section describes the life that the family left behind in Silbaš, in numerous chapters that describe the lifestyle, customs and culture of Slovaks in Silbaš. The last sections discuss the early challenges of living in Canada; the emotional visits home to Silbaš; the continuing contact to preserve the relationships with the relatives and friends, as well as complexities arising from the and financial assistance provided by immigrants to those who remained in Silbaš.


Book Details

Published Year


Page Count


Type of binding

Hard cover




Mária Štarkbauerová, Ondrej Miháľ




Slovak Canadian Institute

Summary (EN)

Next year we shall all go home or Silbaš: Village of Dreams This is the fifth book in the series “Slovaks in Canada”.  The previous four books were: “Slovaks in Canada Through Their Own Eyes,” “Slovaks in Canada from Vojvodina”, “The Religious Life of Slovaks in Canada” and “Slovak Folklore in Canada” which each explored aspects of the life, culture and history of Slovaks in Canada. This newest book presents a different view within its 234 pages. Along with a rich palette of photographs it provides information on the personal challenges faced by one Slovak family which emigrated to Canada and its struggle to find a place there and yet still retain and respect their roots and connections with family in Silbaš in the former Yugoslavia. It is the story of the Miháľ family and is the author’s personal journey Canada is a country of immigrants. Here, every person or family has their own story in respect to emigrating which generally was due to a hard life in the old country which forced them to seek a better life elsewhere. The Miháľ family is no different. The family did not hold the belief that this move would be a permanent emigration decision but saw it as a practical solution to earn money.  The head of the family, Ondrej Miháľ sr., went to Canada in 1966, but he had the firm belief that this was only temporary and he continuously dreamed of the day or year when he could return to his beloved Silbaš. His family was forced to support him in this dream by following him to Canada sixteen months later. Following the introduction and story of why the family left the old world is a section entitled “A Year in the Village” about the Slovak traditions which were part of our life and which we remembered and cherished. The year’s cycle of traditions are presented through the viewpoint of the author’s eleven year old self, and augmented with numerous interviews with adults who lived through those times and experiences. Each chapter analyses the importance or relevance of the given tradition and how it connected with the individual and communal life. The chapters are richly illustrated with historical photographs where available. At the time of emigrating to Canada the Slovak traditions in Vojvodina were still very much alive but showing signs of waning. The political structure of communism as introduced by Yugoslavian strong man Jozip Broz Tito had the goal of creating a new society, one based on equality amongst all the varied nationalities in Yugoslavia. The application of this had the result of eroding the uniqueness of the Slovak culture in that country and the very reasons that Slovaks were a separate nationality. With the help of him mother, Mária Miháľ and others a more balanced story emerges as to the purpose and value of those vanishing traditions. The year starts with the New Year celebration which by 1960s had become strictly a reason to celebrate with hope the desire for a better year. It was followed by a chapter on the traditions around holy week, and Easter. It covers not only the religious values but also social aspects where young men would visit unmarried girls on the day after Easter and douse them in water in exchange for food, drink and a chance to visit for future courting. Next discussed is the May tradition of erecting the maypole, something which could be joyful but could also be used to stigmatize the poorer girls or former girlfriends. The communist system tried very hard to kill off this tradition and replace it with the International Day of Labour but that holiday passed along with the death of communism and the day reverted to being a day for romance. Funeral traditions and their importance in the village are explored, first through the eyes of a child attending his first funeral and then as one of the two key experiences in family life when the whole family would come together. (The other being weddings).  Young people’s romantic yearnings entwined with love of music in Silbaš in the tradition of meeting “under the window” to chat, flirt, gossip and also entertain each other with singing. The lack of established premises where young people could meet made this form of dating a unique event in Silbaš as well as in other Slovak towns.  The author discusses the various children’s games that existed in Silbaš. The children generally were left in the care of aging grandparents who left the kids to their own devices and those games eventually passed from one generation to another.   Weddings were big affairs and are discussed in great detail. In the Miháľ family, they were both that big event which brought the family together while living there, and later, the main reason to travel from Canada to visit Silbaš over the years. Traditional weddings are detailed as well as their progression to completely modern events such as you would find anywhere else. Though many interviews with elders, the author is able to explain the traditions and how they contrasted with weddings in Canada. The discussion on the Slovak houses and their importance in the life of Slovaks is documented in detail. The house is the most important property that any family owned and the driving force behind men emigrating to earn money for building. This was the Miháľs main reason in 1966-67and thus understanding the Slovak house within the context allows for better understanding for the risks involved in emigrating and eventual desire to return. The growing of hemp created its own industry which allowed families to process the hemp all winter and make money on what otherwise was down time in an agricultural society. The need to spin it into fabric also led to the tradition of spinning circles where most young people met their future husband or wife.   The tradition around “Kirvaj” and the blessing of the Lutheran Slovak church was part of the fall winter tradition and was both a religious holiday, a day for ending all farm work and a time for family and friends to meet in Silbaš.   Finally, a Christmas tradition are explored and in the Miháľ family the holiday season was launched with the celebration of the name day “Ondrej” on November 30 which was also when the family would have the pig culling and celebrations that surrounded the making of sausages and other meats for the family’s consumption during the next nine months. The month of December and the numerous traditions that Slovaks in Silbaš celebrated are discussed in detail from St. Nicholas Day, through St.Lucia Day to Christmas and into New Year’s Eve. Many of those traditions survived to this day though they are not as magical as they used to be because they must compete with the onslaught of the more commercial western traditions with Santa Claus and reindeers. The last third of the book deals with early Canadian immigrant challenges. The  author explains the everyday challenges of starting a new life in Canada – going to a new school, getting a job, learning English, finding a Slovak church, making friends and trying to understand Canadian traditions and ways of doing things. The chapter also explains how Ondrej Miháľ got introduced to photography and the challenges of getting his first photo camera. The desire to visit family back home is its own chapter for being separated by both 7000 km distance and expensive air fare made this a challenge. It also chronicles how things change after a while when relatives become jaded, not valuing the effort and costs involved in the effort to come and visit them and expectations change on both sides. In between the visits to Silbaš was the heroic effort by Maria Miháľ to keep the communication channels open by letters, audio, video tapes and by telephone. A detailed analysis is presented on how much success each type of communication had in keeping the family ties alive and to what degree this commination made each other happy. Quotes from Silbaš relatives reveal that there was little understanding about what it was like for the Miháľ family to emigrate. Few ever really wanted to understand those hardships because then they could then not present themselves and their lives as victims of those left behind. A dark chapter in many immigrant stories is the additional burden of expectation that those who left will continue to help those at home by sending or lending money or providing other material gains.  The book reveals how family in the old country used the “Mihal bank“ for their own needs regardless of their ability to pay this money back. To this day, many still have enormous debts outstanding due to my parent’s inability to put limits on what is a loan and what is a gift.  The last chapter deals with a summary about the overall emigration of the Mihal family to Canada and recognition to all those who helped to make this book a reality. There is a list of sources which were consulted in bringing the text to life and round out the story of the Miháľ family emigrating to Canada. Despite my father’s lifelong dream of returning, we are one of many who left home and never returned.

Resumé (SK)

Na budúci rok ideme domov alebo Silbaš: Dedina snov Táto kniha je piatou v edícii Slováci v Kanade, do ktorej patria: „Slováci v Kanade svojimi očami“Vojvodinskí Slováci v Kanade“,  „Náboženský život Slovákov v Kanade“ a „Slovenský folklór v Kanade“ a boli venované rôznym stránkam života, kultúry a histórie Slovákov žijúcich v Kanade. Najnovšia kniha na svojich 192 stranách ponúka iný uhol pohľadu. Popri bohatej fotografickej dokumentácii poskytuje  pohľad jednej slovenskej rodiny, ktorá sa po vysťahovaní do Kanady, pričom sa musela vyrovnať s mnohými náročnými prekážkami a vyvinúť úsilie, aby si našla miesto v novej krajine a zároveň nestratila väzbu so svojimi koreňmi a blízkymi v Silbaši, v dedine nachádzajúcej sa v bývalej Juhoslávii.  Je to príbeh rodiny Miháľovcov a autorova osobná výpoveď.     Kanada je krajina prisťahovalcov. Každá tu žijúca osoba alebo rodina má svoj vlastný vysťahovalecký príbeh začínajúci  ťažkým životom v pôvodnej vlasti, ktorý prinútil týchto ľudí hľadať lepší osud niekde inde. Ani v prípade Miháľovcov to nebolo inak. Ich rozhodnutie vysťahovať sa nemalo viesť k trvalej emigrácií, bolo to len praktické riešenie s cieľom zarobiť peniaze. Otec rodiny Ondrej Miháľ, starší prišiel do Kanady v roku 1966 s pevným presvedčením, že je to len na určitý čas a nikdy neprestal snívať o tom, že sa jedného dňa alebo roku bude môcť vrátiť do milovaného Silbašu. Jeho rodina bola prinútená podporovať ho v tomto sne tým, že o šestnásť mesiacov neskôr odišla za ním do Kanady. Po úvode a rozobraní príčin odchodu našej rodiny zo starého sveta nasleduje časť s názvom „Rok na dedine“ venovaná slovenským zvykom, ktoré boli súčasťou nášho života tak,  ako sme si ich pamätali a uchovávali v srdciach. Ročný cyklus tradičných zvykov je prezentovaný, ako ho vnímal samotný autor vo veku jedenásť rokov a podporený množstvom rozhovorov  s dospelými, ktorí ich v tých časoch prežívali a mali s nimi osobné skúsenosti. Každá kapitola je venovaná významu či zmyslu danej tradície a jej prepojeniu so súkromným i spoločenským životom. Jednotlivé  kapitoly doplňujú početné dobové fotografie z daného obdobia. V čase nášho odchodu do Kanady boli slovenské tradície vo Vojvodine ešte veľmi živé, ale už bolo cítiť určité príznaky ich ústupu do úzadia. Silná osobnosť Jozipa Broza Tita a politické štruktúry  riadené komunistami, ktoré zaviedol, mali za cieľ vytvoriť novú spoločnosť založenú na rovnosti rôznorodých národností žijúcich v Juhoslávii. Uplatňovanie tohto princípu viedlo k narušeniu jedinečnosti slovenskej kultúry v tejto krajine a svojbytnosti Slovákov ako osobitného národa.  S pomocou mojej mamy Mária Miháľovej a ďalších ľudí vzniklo vyvážené rozprávanie o zmysle a hodnote týchto zanikajúcich tradícií. Rok začína oslavami príchodu Nového roku, ktoré sa v šesťdesiatych rokoch minulého storočia stali výlučne príležitosťou osláviť nádej, že nový rok bude lepší. Nasledujúca kapitola je venovaná zvykom, ktoré sa dodržiavali počas Veľkého týždňa a veľkonočných sviatkov. Tieto tradície nemajú len náboženský charakter, ale nesú v sebe aj spoločenský aspekt, ide predovšetkým o polievačku vo Veľkonočný pondelok, keď mládenci navštevujú slobodne dievčatá, ktoré ich  na oplátku pohostia, a tak sa otvorí cesta k ďalšiemu dvoreniu. Nasleduje stavanie májov, zvyk prinášajúci mnoho radosti, ale na druhej strane môže stigmatizovať úbohé dievčatá, ktorým nik máj nepostavil alebo opustené frajerky. Systém riadený komunistami vynakladal veľké úsilie, aby túto tradíciu vymietol a namiesto nej sa oslavoval Sviatok práce, ale po páde režimu zanikol tento sviatok a 1.máj sa stal opäť dňom plným romantiky.  Pohreby a s nimi spojené zvyky, ktoré zohrávajú takisto veľký význam v živote dediny, sú tu podané najprv z pohľadu dieťaťa zúčastňujúceho sa na prvom pohrebe a potom ako jedna z dvoch kľúčových udalostí života rodiny, kde sa zídu všetci jej príslušníci (druhou je svadba).  Romantické túžby a láska k hudbe inšpirovali k vzniku tradície stretávania sa mladých ľudí „pod oblokom“, kde sa rozprávali, flirtovali, klebetili a bavili sa spievaním pesničiek. Keďže neexistovali žiadne vyhradené priestory, kde by sa mládež mohla schádzať,   táto forma stretávania sa stala jedinečnou tradíciou v Silbaši a ostatných slovenských obciach.  V ďalšom texte autor hovorí o rôznych detských hrách v Silbaši. Deti boli zvyčajne prenechané na starosť starým rodičom, ktorí už mali svoje roky a dali deťom voľnosť, aby si robili podľa svojho, pričom sa hry prenášali z jednej generácie na druhú. Svadby boli obrovskou udalosťou  dohodnutou do najmenšieho detailu.  U Miháľovcov sa pri tejto príležitosti schádzala celá rodina a neskôr po odchode do Kanady sa svadby na dlhé roky  stali hlavnou príčinou návštev v starej vlasti. V tejto kapitole je podrobne popísaná tradičná svadba ako aj jej postupný prerod  do úplne modernej podoby, ktorá sa nelíši od svadieb kdekoľvek inde vo svete. Vďaka mnohým rozhovorom so staršími mohol autor vysvetliť jednotlivé svadobné zvyky a zvýrazniť tak odlišnosť v porovnaní s kanadskými svadbami.  Časť venovaná slovenským domom a ich dôležitom postavení v živote Slovákov  je podrobne zdokumentovaná. Dom je najvýznamnejší majetok, ktorý vlastní rodina a potreba zarobiť  si na jeho stavbu dostatok peňazí je hybnou silou vedúcou k emigrácii. Tak to bolo i v prípade rodiny Miháľovcov v rokoch 1966-67 a pre lepšie pochopenie, prečo ľudia podstúpili riziká súvisiace s odchodom a prečo v nich stále žila túžba po návrate, je treba nazerať na túto problematiku práve v tejto súvislosti.  Pestovanie konopí a jeho spracovanie počas zimy umožňovalo rodinám produkovať ďalšie výrobky a zarábať peniaze nad rámec bežnej poľnohospodárskej produkcie.  Pradenie a tkanie konopí viedlo k tradícii priadok, pri ktorých sa schádzali mladí ľudia a v mnohých prípadoch si tu našli životného partnera. Zvyky súvisiace s Kirvajom a požehnaním slovenskej evanjelickej cirkvi boli súčasťou jesenných a zimných tradícií a oba tieto sviatky mali náboženský charakter – deň ukončenia poľnohospodárskych prác a obdobie, keď sa  v Silbaši stretávala rodina a priatelia.  Posledná časť je venovaná vianočným zvykom, pričom v rodine Miháľovcov sa tieto sviatky začínali 30.novembra, keď slávi meniny Ondrej. Vtedy sa konala aj zabíjačka, takže oslavy boli spojené  s výrobou klobás a ďalších mäsových výrobkov, z ktorých mala rodina žiť v nasledujúcich deviatich mesiacoch. Sú tu podrobne rozoberané  početné tradície udržiavané silbašskými Slovákmi v priebehu decembra, počínajúc  svätým Mikulášom, po ktorom nasledoval sviatok svätej Lucie, samotné Vianoce a Silvester. Mnoho z týchto zvykov prežilo dodnes, ale už stratili dosť zo svojho čara, pretože musia čeliť náporu tradícií súvisiacich so Santa Clausom a jeho sobmi  prichádzajúcim zo západu, ktoré majú oveľa komerčnejší charakter.  Posledná tretina knihy sa zaoberá problémami, s ktorými musia bojovať prisťahovalci po svojom príchode do Kanady. Autor uvádza, aké prekážky musia prekonávať vo svojom novom živote – ísť do novej školy, hľadať si zamestnanie, učiť sa po anglicky, nájsť si slovenský kostol, vytvoriť nové priateľské väzby a pokúsiť sa pochopiť kanadské zvyky a spôsob života. V tejto kapitole autor vysvetľuje, ako začal fotografovať a čo musel urobiť, aby získal svoj prvý fotoaparát.  Túžba navštíviť príbuzných v starej vlasti  tvorí osobitnú kapitolu. Vzdialenosť 7 000 kilometrov pri ceste tam i späť a vysoká cena leteniek boli skutočne náročnými prekážkami, ktoré bolo treba prekonať. Rozpráva sa tu aj o tom, ako sa časom veci menia a postupne otupieva vzťah príbuzných, ktorí nie sú schopní oceniť námahu a náklady vynaložené do návštevy doma, pričom očakávania na oboch stranách nie sú rovnaké ako na začiatku.  Medzi návštevami Silbaša vynakladala moja mama Mária Miháľová priam heroické úsilie, aby prostredníctvom rôznych komunikačných kanálov (listov, zvukových a video nahrávok, telefonicky) udržiavala kontakty s príbuznými. V tejto kapitole je uvedená podrobná analýza úspešnosti jednotlivých druhov komunikácie pri zachovávaní rodinných zväzkov a nakoľko prinášala uspokojenie jednotlivým zúčastneným. Citáty z rozhovorov so silbašskými  príbuznými dokazujú, že len veľmi málo chápali, čo znamenala pre rodinu Miháľovcov emigrácia. Nebolo veľa takých, ktorí by mali skutočný záujem porozumieť, aké útrapy s ňou súviseli, pretože si ich nedokázali predstaviť a ich životy zostali v zajatí toho, čo sme my opustili. Temnou kapitolou mnohých vysťahovaleckých príbehov sú prílišné očakávania, že tí, čo odišli, budú stále pomáhať tým, čo zostali doma a budú im posielať či požičiavať peniaze a poskytovať ďalšie materiálne statky. Kniha odhaľuje, ako príbuzní v starej vlasti využívali „Banku Miháľ“ pre svoje potreby bez ohľadu na to, či boli schopní svoju podlžnosť splatiť. Dodnes nám mnohí z nich dĺžia obrovské peniaze, čo súvisí aj s neschopnosťou mojich rodičov stanoviť hranicu medzi pôžičkou a darom.  V záverečnej kapitole je uvedené   celkové zhrnutie vysťahovaleckej histórie  rodiny Miháľovcov do Kanady a vyjadrená vďaka všetkým, ktorí pomáhali pri  zrode tejto knihy. Nachádza sa tu zoznam všetkých zdrojov, ktoré slúžili ako podklad pri tvorbe textu  a zhodnotenie emigrácie tejto rodiny. Napriek celoživotnému snu môjho otca o návrate, stali sme sa jednými z mnohých, čo opustili domov a nikdy sa tam nevrátili.  Autor – Ondrej Miháľ

Résumé (FR)

L’année prochaine nous retournerons chez nous ou Silbaš, le village de rêves  Le présent livre constitue  le cinquième tome de la série « Les Slovaques au Canada»  dont les titres précedents « Les Slovaques au Canada par leurs propres yeux », « Les Slovaques de Vojvodine au Canada », « La vie réligiuese des Slovaques au Canada » et « Le folklore slovaque au  Canada » sont consacrés aux différents aspects de la vie, de la culture et de l’histoire des Slovaques vivant au Canada. Ce nouveau livre traite le sujet des Slovaques au Canada d’une autre perspective. C’est une histoire réelle d’une famille d’immigrants, qui a été après son arrivée au Canada confrontée aux  nombreux défis difficiles et obligée de travailler très dur pour trouver sa place dans la nouvelle patrie tout en préservant les liens avec ses racines et ses proches dans son village d’origine Silbaš en ancienne Yougoslavie. C’est l’histoire de la famille Miháľ et en même temps un témoignage intime de l’auteur. Le texte est accompagné pas une riche collection de photographies.    Le Canada est un pays d’immigrés. Toute personne ou famille vivant dans ce pays a son propre histoire commençant  par sa vie difficile dans son pays d’origine, qui l’avait forcée d’aller chercher un meilleur avenir ailleurs. Le destin des Miháľ ne diffère pas des autres. Leur décision de partir de l’ancien pays était fondée strictement sur les motivations économiques. Le but était de gagner un certain montant d’argent et de retourner ensuite  à la maison. Le père de famille Ondrej Miháľ est arrivé au Canada en 1966 fermement convaincu, que ce n’était que pour un certain temps et n’a jamais cessé de rêver, qu’un jour ou une année il reviendrait dans son Silbaš bien-aimé. Pour partager ce rêve, sa famille le suivait au Canada seize mois après lui.   Le livre commence par une courte introduction et une analyse de raisons de l’émigration de la famille.  La deuxième partie  est consacrée aux traditions slovaques qui faisaient partie importante de notre vie avant notre départ et que nous gardons jusqu’à nos jours  dans nos mémoires et nos cœurs. Le cycle annuel de traditions est présenté du point de vue de l’auteur à l’age de 11 ans complété par des entretiens avec des personnes plus âgées  qui les ont vécues comme adultes. Chaque chapitre traite une concrète tradition, sa signification et son importance dans la vie privée et sociale des gens. Au moment de notre départ au Canada, les traditions slovaques étaient encore très vives, mais on remarquait déjà quelques signes de leur retrait. Le président de la république Jozip Broz Tito et les structures communistes qui étaient au pouvoir avaient pour l’objectif de constituer une nouvelle société multinationale basée sur les principes égalitaires. La mise en œuvre de ces principes avait un impact négatif sur  la culture unique des Slovaques vivant dans cette région en tant que nation spécifique.  À l’aide de ma mère Mária Miháľ et d’autres personnes, j’ai essayé de créer un récit équilibré sur la signification et la valeur de ces traditions qui sont actuellement en train de disparaître.   Au début de l’année,  on célèbre le Jour de l’an. Dans les années soixante, c’était une occasion de fêter l’espoir, que la nouvelle année soit meilleure que la précédente. Le chapitre suivant est consacré aux traditions de Pâques. Il n s’agit pas exclusivement d’une fête religieuse, mais on y trouve aussi un aspect social. Le lundi de Pâques, les garçons rendent visite aux jeunes filles célibataires et les « arrosent » par l’eau pour qu’elles soient en bonne santé et fécondes.  En retour, les filles leur offrent des gâteaux et des boissons et cela peut constituer un début de relations plus proches. Le premier mai les garçons érigent les arbres de mai devant la fenêtre où leur dulcinée habite. C’est une coutume qui apporte beaucoup de plaisir, mais peut engendrer aussi la tristesse et la jalousie chez les filles qui ne trouvent pas de l’arbre de mai devant leur maison. Le système géré par les communistes a mis beaucoup d’effort pour effacer cette tradition et la remplacer par les célébrations du Fête du travail, mais après la chute du régime, le premier mai est redevenu une journée romantique.  Les enterrements et les coutumes y afférentes jouent aussi un rôle très important dans la vie sociale d’un village. Dans le livre,  on présente les sensations d’un enfant qui est pour la première fois dans sa vie confronté à un événement de ce type . Ensuite, l’enterrement est décrit comme une des deux occasions dans la vie de famille auxquelles tous les membres participent  (l’autre est le mariage).  Les tentations romantiques et l’amour ont inspiré les jeunes pour se réunir «au-dessous de  la fenêtre», où ils bavardaient, papotaient, flirtaient et chantaient. Car il n’y avait pas de lieux spécifiques pour ce type de  rencontre, ils se rendaient devant certaines maisons.  L’auteur présente ensuite les jeux d’enfants à Silbaš. C’était souvent les grands-parents qui s’occupaient de leurs petits-enfants. Il s’agissait de personnes déjà âgées, alors les enfants avaient assez de liberté de jouer comme ils souhaitaient. Les jeux se transmettaient de génération en génération.  Le mariage était le plus grand événement dans la vie de famille. Tout devait être préparé au moindre détail. Toute la famille s’assemblait à cette occasion. Les mariages étaient la raison principale de nos visites de l’ancienne patrie après notre départ au Canada. Dans le chapitre sur cet événement , on décrit en détail les noces traditionnelles et leur transformation en rite moderne qui n’est pas  très différent des mariages n’importe où dans le monde. Les entretiens avec des gens qui ont vécu de près les noces traditionnelles ont permis à l’auteur d’expliquer les coutumes uniques et démontrer ainsi leur spécificité par rapport au mariage au Canada. La partie sur les maisons slovaques et leur importance pour les Slovaques contient une riche collection de photographies. La maison représente le bien le plus important d’une famille et c’est pourquoi la nécessité  de gagner un montant suffisant pour l’acheter était une force motrice de l’émigration. C’était aussi le cas de la famille Miháľ et c’est pour ça qu’il faut considérer le phénomène d’émigration dans ce contexte. La culture de chanvre et son traitement pendant l’hiver rendaient  possible de fabriquer des produits non-agricoles et de gagner ainsi plus d’argent. Le filage et le tissage était une occasion de se réunir au cours des soirées d’hiver.  Les jeunes filles ont souvent rencontré leur futur conjoint lors des filandières.  Des coutumes liées au Kirvaj et à la bénecdition de l’Église évangélique faisaient partie des traditions d’automne et d’hiver. Les deux avaient un caractère religieux, c’était le jour de l’achèvement des travaux agricoles et le temps des rencontres de la famille et des amis.   La partie de livre consacrée aux traditions se termine  par une description des traditions de Noël. Chez les Miháľ, les fêtes de Noël commençaient le 30 novembre à la fête de Saint- André (Ondrej). C’était le jour de l’abattage de cochon et de la fabrication de saucisses et d’autres produits de viande destinés à l’alimentation de la famille lors de dix mois à venir. On présente ensuite les fêtes de Saint -Nicolas, de Sainte -Lucie, le Noël et la Saint –Sylvestre. De nombreuses traditions des fêtes hivernales ont survécu jusqu’à nos jours, mais elles ont perdu un peu de leur charme, parce que maintenant elles sont confrontées aux nouvelles traditions liées à Santa Clause et ses rennes arrivant de l’ouest, dont le caractère est nettement plus commercial. Le dernier tiers du livre aborde des défis auxquelles les nouveaux immigrés se trouvent confrontés après leur arrivée au Canada. L’auteur raconte des difficultés qu’ils sont obligées de surmonter dans leur nouveau pays: il faut trouver un appartement,  un emploi, une école pour les enfants, une église slovaque, apprendre l’anglais, comprendre le mode de vie, créer de nouveaux liens. Dans ce chapitre, l’auteur explique pourquoi et comment il a commencé à prendre des photos et ce qu’il a fait pour acquérir son premier appareil photo Les immigrées ressentaient un besoin fort  de voir leurs proches dans l’ancien pays. Un chapitre spécifique traite ce sujet. La distance aller- retour  de deux fois 7000 kilométrés et le prix élevé des billets d’avion constituaient vraiment des obstacles difficiles à surmonter. On y parle comment les liens changeaient avec le temps et la distance affaiblissant les liaisons. Malgré les efforts déployés, spécialement de la part de ma mère, on n’est pas arrivé à les maintenir. Entre deux visites on a utilisé tous les moyens existant à l’époque (lettres, cartes postales, téléphone, enregistrements sonores) pour être en contact et échanger des nouvelles.  On y trouve une analyse de succès des différents types de communication et des extraits des lettres et des entretiens avec nos proches d’outre -mer. Le lecteur peut ainsi voir, que ceux qui sont restés dans l’ancien pays n’arrive pas à comprendre à fond la vie et les problèmes de ceux qui sont partis. Chacun vit dans son milieu et les deux mondes ne cessent pas de s’éloigner.   De nombreuses histoires d’immigrées cachent leur côté obscur – des attentes trop élevées de la part des gens qui sont restés à la maison. Ils attendent que les gens vivant au Canada leur envoient de  l’argent et rendent d’autres biens ou services. On peut voir, comment les proches dans l’ancien pays utilisaient la «Banque Miháľ» à leurs propres besoins, sans se soucier de pouvoir rembourser les dettes.  Jusqu’à nos jours, certains parmi eux doivent de montants énormes à notre famille, ce qui est étroitement lié au fait que mes parents n’étaient pas capables de fixer une limite entre un don et un emprunt.  Dans le dernier chapitre, l’auteur récapitule l’histoire d’immigration de sa famille et présente ses remerciements à tous qui ont apporté leur aide à la création du présent livre. On y trouve une liste de toutes les ressources qui ont servi de base pour ce texte et une évaluation générale de la vie de cette famille au Canada. Malgré son  rêve de retourner à la maison, que mon père rêvait toute sa vie, on n’est jamais retourné et on est devenu les citoyens du Canada.

Rezime (SR)

Sledeće godine idemo kući ili Silbaš:  Selo snova Ova knjiga predstavlja petu knjigu edicije „Slovaci u Kanadi“, među koje  spadaju: „Slovaci u Kanadi  svojim očima“, „Vojvođanski Slovaci u Kanadi“, „Verski život Slovaka u Kanadi“ i  „Slovački folklor u Kanadi“ a bile su posvećene raznim oblastima života, kulture i istorije Slovaka koji žive u Kanadi.  Najnovija knjiga na 234 stranice nudi drugačiji ugao gledišta. Pored bogate foto dokumentacije prikazuje  pogled jedne slovačke porodice koja se iselila u Kanadu, pri čemu je morala da se suoči sa mnogim izazovnim  preprekama i uloži veliki napor da bi našla svoje mesto u novoj zemlji a ujedno sačuvala spoj sa svojim korenima i bliskim u Silbašu, selu u bivšoj Jugoslaviji. To je priča porodice Mihalj i  autorov lični iskaz. Kanada je zemlja doseljenika. Svako lice ili porodica u njoj, ima svoju ličnu doseljeničku priču, koja počinje teškim životom u prvobitnoj domovini, te primorava  ove ljude da traže negde drugde nadu za bolji život. Ni slučaj porodice Mihalj nije bio drugačiji. Njihova odluka iseliti se nije trebala biti trajna emigracija, već samo praktično rešenje sa ciljem  zaraditi novac. Otac porodice Ondrej Mihalj, stariji u Kanadu je došao 1966. godine sa ubeđenjem da će to biti samo na određeno vreme i nikad nije prestao da sanja o tome, da će se jednog dana ili godine vratiti u voljeni Silbaš. Njegova porodica ga je u tom snu podržavala tako, što je kasnije za  šesnaest meseci krenula za njim u Kanadu.  Nakon  uvoda i razmatranja razloga odlaska naše porodice iz otadžbine, sledi deo pod nazivom „Godina na selu“ posvećena slovačkim  običajima koji su bili sastavni deo našeg života, onako kako smo ih zapamtili i sačuvali u svojim srcima. Godišnji ciklus tradicionalnih običaja je prikazan na način kako ih je video sam autor kao jedanaestogodišnji dečak, uz bezbrojne priče odraslih koji su iste u to vreme i lično proživeli i iskusili. Svako poglavlje je posvećeno značaju određene tradicije  i njene veze sa privatnim i društvenim životom. Pojedina poglavlja su upotpunjena brojnim fotografijama iz datog vremena. U vreme našeg odlaska u Kanadu su slovačke tradicije bile još veoma žive, ale se ipak osećalo određeno malo ustupanje. Jaka ličnost Josipa Broza Tita i u to vreme aktuelne političke komunističke strukture imale su za cilj stvaranje novog društva zasnovanog na  ravnopravnosti raznih nacionalnosti koje su živele u Jugoslaviji. Primena ovakvog principa vodila je ka narušavanju jedinstvenosti slovačke kulture i suvereniteta Slovaka kao posebnog naroda u ovoj zemlji. Uz pomoć moje majke Marije Mihalj i drugih ljudi nastala je uravnotežena priča o smislu i vrednostima ovih nestajućih tradicija. Početak godine je obeležen proslavom Nove godine, koja je tokom šezdesetih godina prošlog veka ukazivala na mogućnost i ulivala nadu, da će predstojeća nova godina doneti boljitak.   Sledeće poglavlje je posvećeno običajima koji su se poštovali tokom Velike nedelje i  uskršnjih praznika. Ove tradicije nisu samo verskog karaktera, već u sebi nose i društveni aspekt. Naime  postojao je lep običaj mladih, naročito na Vodeni ponedeljak – polivanje devojaka, kada su mladići posećivali slobodne devojke koje su ih za uzvrat ugostile i ujedno  otvorili put međusobnom udvaranju. Navodi se i podizanje tzv. maja, običaja koji donosi mnogo radosti, ali na drugoj strani može stigmatizirati bedne devojke kojima nikad  nije podignut maj, kao i devojke koje su momci napustili. Sistem komunizma nastojao je da ovu tradiciju izbriše i umesto nje da zavede proslavljanje Praznika rada, ali nakon pada  režima ovaj praznik i 1. maj je ponovo postao dan pun romantike.    Sahrane i uz njih vezani običaji, koji takođe igraju veliki značaj u životu sela, prikazane su najpre sa gledišta deteta  prisutnog na sahrani a zatim kao jedna od dva ključna događaja u životu porodice na kojem se okupe svi njeni članovi (drugi događaj je svadba).  Romantične čežnje i ljubav prema muzici bili su  inspiracija za nastanak tradicije okupljanja mladih „ispod prozora“, gde su mladi pričali, flertovali, ogovarali  i pevali pesme. Pošto nisu postojala isključivo određena mesta gde bi se omladina okupljala, ovaj oblik sastajanja je postala jedinstvena tradicija u Silbašu i drugim slovačkim mestima.   U daljem tekstu autor  govori o raznim dečjim igrama u Silbašu.  Deca su većinom bila ostavljenja na čuvanje bakama i dekama, koji su već imali dosta godine, te su decu slobodno puštali da rade po svom i tako se igra prenosila sa jedne generaciju na drugu. Svadbe su bile  veliki događaj dogovoren do najsitnijih detalja. Kod Mihaljevih  se ovom prilikom okupljala cela porodica a kasnije nakon odlaska u Kanadu svadbe su dugo godina  predstavljali glavni razlog dolaska u zavičaj. U ovom poglavlju je detaljno prikazana tradicionalna svadba  i njen postepen prelazak na potpuno moderan oblik održavanja svadbi a koji je jednak kao svadbe bilo gde u svetu. Zahvaljujući mnogim razgovorima sa starijom populacijom, autor je mogao objasniti pojedine svadbarske običaje i time ukazati na razlike  u poređenju sa kanadskim svadbama. Deo posvećen slovačkim kućama i njihovom značenju u životu Slovaka je posebno dokumentovan. Kuća je bila najznačajnija imovina koju je posedovala porodica i potreba da se  za njenu izgradnju zaradi dovoljno novca bila je pokretna snaga koja je vodila do emigracije. Tako je to bilo i u porodici Mihalj 1966-67 godine, te kako bi bolje razumeli, zašto su  ljudi rizikovali odlazak i zašto je kod njih stalno postojala želja za povratkom, treba sagledati ovu problematiku upravo sa ovog ugla.  Gajenje konoplje i njena prerada tokom zima pružala je porodicama mogućnost izrade  drugih proizvoda i zarade novca mimo tekuće poljoprivredne produkcije. Pranje i tkanje  konoplje dovelo je do tradicije tzv. „priadky“, gde su se sastajali mladi ljudi a u bezbroj slučajeva ovom prilikom mnogi su pronašli svog životnog partnera.  Običaji vezani za Kirvaj a blagoslov slovačke evangelističke crkve bili su sastavni deo jesenjih i zimskih tradicija i  imali su verski karakter – dan okončanja poljoprivrednih radova i bili su period kada se u Silbašu sastajala rodbina i prijatelji.  Poslednji deo je posvećen božićnim običajima, pri čemu u porodici Mihalj ovaj  praznik je počinjao 30. novembra, kada se proslavljao imendan – Ondrej. Tada je bila i svinjokolja, tako da je proslava bila  vezana za izradu kobasica i drugih mesnih proizvoda, od kojih je porodica trebala da živi sledećih devet meseci. U ovom delu su  detaljno prikazane brojne tradicije silbaških Slovaka tokom decembra, počev od svetog Mikulaša, nakon kojeg je sledio praznik svete Lucije, zatim Božić i Nova godina.  Mnogi od ovih običaja obeležavaju se i danas, ali su dosta izgubili svoje čari, jer se moraju suprostaviti težnji tradicija vezanih za Santa Klausa i njegove irvase koji stižu sa zapada i koji imaju mnogo  komercijalniji karakter. Poslednja trećina knjige ukazuje  na probleme sa kojima su se suočavali doseljenici prilikom svog dolaska u Kanadu. Autor navodi   kakve prepreke su morali prevazići u svom novom životu – ići u novu školu, tražiti posao, učiti engleski, pronaći slovačku crkvu, stvorili nova prijateljstva a pokušati  shvatiti navike i način života u Kanadi. U ovom poglavlju autor objašnjava kako je započeo fotografisanje i šta sve je morao uraditi, da bi imao svoj prvi fotoaparat.   Želja otići u posetu rodbini u staroj domovini čini posebno poglavlje ove knjige.  Udaljenost 7 000 kilometara tamo i nazad, kao i visoka cena avionskih karata, predstavljali  su velike prepreke, koje je trebalo prevazići. Ukazano je tu i na činjenicu kako se vremenom stvari menjaju i postepeno se udaljavaju odnosi sa rodbinom, jer neki nisu u stanju da procene trud i  troškove potrebne za odlazak kući, pri čemu očekivanja obe strane nisu kao pre. Kada je reč o kontaktima sa rodbinom u Silbašu moja majka Marija Mihalj je ulagala takoreći herojske napore da putem raznih kanala komunikacije (pisama, zvučnih i video snimaka, telefonski) održi kontakte sa rodbinom. U ovom poglavlju je navedene detaljna analiza uspeha pojedinih vrsta komunikacija radi očuvanja porodičnih veza, koja je pričinjavala  zadovoljstvo pojedinim njenim učesnicima. Citati iz razgovora sa rodbinom u Silbašu potvrđuju, da je veoma malo njih shvatilo, šta je za porodicu Mihalj značila emigracija. Nije bilo puno takvih koji bi stvarno razumeli šta sve je trebalo preživeti u emigraciji i nisu mogli zamisliti patnje vezane za nju, jer su njihovi životi ostali u zarobljeništvu onoga, što smo mi napustili.  Mračno poglavlje mnogih emigrantskim priča jesu previsoka očekivanja da oni koji su otišli treba stalno da pomažu onima koji su ostali kući i da će im  slati odnosno pozajmljivati novac i druga materijalna dobra. Knjiga otkriva kako su rođaci u staroj otadžbini iskorišćavali „Banku Mihalj“ za svoje potrebe bez obzira na to da li su bili u stanju da svoja dugovanja  vrate. Do dan danas mnogi od njih nam duguju veliki iznos novca, što smatram da je to bila nesposobnost mojih roditelja povući crtu između zajma i poklona.  Završno poglavlje obuhvata rezime emigrantske istorije porodice  Mihalj u Kanadu i iskazanu zahvalnost svima koji su doprineli nastanku ove  knjige. Ovde se nalazi spisak svih izvora koji su poslužili kao osnov za izradu tekstova i procenu emigracije ove porodice. Unatoč  životnom snu mog oca o povratku, postali smo jedan od mnogih koji su napustili svoj zavičaj i nikada se nisu vratili natrag.